Nikola Šuica
„Šta je uopšte teže: probuditi nekog ko stalno spava, ili razbuditi onog ko budan sneva da se probudio?“ (Soren Kjerkegor)
Zoran Tešanović nastavio je da niže koloplete motivskih figurativnih razlaganja, da produbljuje ironijske rebuse i zavodljiva pružanja uvedenih rekvizita. Njegova umetnost je već duže od tri decenije pročišćeno zaveštanje s jedne strane, tradicije iskošenog osmatranja sveta, a sa druge i suptilne nadgradnje opštih okolnosti. Razmešteno slobodan i od gravitacije raskinut način predstavljanja ukazao se kao receptura vlastito građenih društvenih igri, poput domina ili špila karti, personifikujuće heraldike nalik na bajkovite karaktere, i rebusna i ikonografska poznavanja. Tešanovićev umetnički čin, istrajnosti slikarske izrade, postaje dokaz istraživanja sveta ispalog iz pravilnih redosleda. Bivajući u ogoljenoj stvarnosti današnjice unutar prevashodno ekranske i poništene obezvređene vizuelizacije, slikar je tvorac polivalentnih kolorisanja aktivnog opažanja svog umeća. Gde su realnost i snoviđenje pokatkad u preklapanju.
Pitoreskna i stilizovana avantura suočenih kontrasta slikarski je dosledno utemeljena ka kolopletu predmetnih opažajnih dokaza. Apoteoza slikarske veštine je opravdanje neprolaznosti pristupa, i umnoženi veseli mir diskretnog suprotstavljanja. Ukoliko bi se zamislilo kretanje po njegovim etapama kao sada već izgrađenom slikarskom zdanju, po sobama – stanzama , taj ispovedni slikoviti organon bića i čulnih zapleta navodi da se opaža naizgled zagonetno, ali i nešto usput doživljeno izuzetno sa otkrivalačke putanje. U nizu prizora u takvim zamišljenim sobama i formatima izvedenih dela, očigledan je strpljivi ritam poigravanja na ruševinama neke davne idilično očekivane završnice. Još u odmicanju devedesetih godina, Zoran Tešanović se posvetio praćenju mitološko ustrojene i senzualno opasane teritorije figurativnih pružanja
Unesene deonice i objave oblika su otud i sredstva za oslobođene i sputane nagonske, psihičke, ništa manje ideološke i ekonomske zaplete. Rukopis ogledanja, ta rodna iskričava snaga, oličena i u rekvizitu ogledala pokazala se kao ispad ili prevratna anatomija poretka samih odnosa.
Slike ciklusa ’Lepotica i zver’, kojim je stupio na izložbeni pohod odmetnut je u primere koji stapaju iskustvo biološkog poretka, mešavine ljudskih i životinjskih vrsta u vegetacijskim znamenjima. U tim ansamblima ključna kompozicijska pravila svode se na rastojanje pa se dela postavljaju kroz ’volterovsku’ ironiju , ostavljajući figuracijski front za nadvladavanja istinskog zla i naopakih ustrojstava. Slikovitost alegorije ili pamfleta u raznesenom nizanju planova uvijenih i šarenih figura otvara kaleidoskopski redosled.
Postoje u figurativnim rebusnim stapanjima shematskih životinjskih i čovekolikih, kao i geoloških oblika od 2001, valovita ili vetrovita pružanja istovremeno liričnosti i dramatično epskih vidova neskrivenih napetosti i iščekivanja u samom slikarskom komponovanju personifikujućih učesnika (Dijana; Ogledalo; Putevi Pirata; Almodovar, ili, Bal pod maskama). Krivudavi i varljiv tok unosi i izvesnu hazardersku ikonografiju neočekivanih predmetnih susreta, što je nadrealistički izum uveden u ceremonijalne medaljone ili ranije civilizacijske poretke
Jezik nekadašnjeg iluzuonizma ušao je u kompletnu rekvizitsku ostavštinu upotrebljenih predmeta. Čak i kad markantna telesna motivska mesta koja su inkarnatom ili namenski ilustrativno karikiranim putenostima ženske energije, ili arlekinske zagonetnosti po strani, putem lokalnih obojenosti uvodi se račvanje aluzivnog prisustva i ljudskih poslova. Nastaju komponovani jednostavno fazni prelazi koji se stapaju sa davnašnjim revolucijama podsvesti i učinka pod magnetskim dejstvom obrta i zagrcnuća ljudske komedije. Višebojna bajkovitost takvih ’Predmeta’ ili umetničkih objekata uvodi turbulentni teren sastojaka, ukrupljenih tragova i grupisanih mikrosastojaka kao metaforičnih molekula.
Ukazuje se uzmak od opšteg nereda, sijaset raspoloženja i inventarisane statičnosti predmeta, prati stanje ljudskosti osuđeno na biološki, čulni i društveni udes. Na tom pravcu mogu se izolovano sagledati figuracijska ponuda kao deo stoičkog načela gde umetnik oponaša i podražava istovrmeneo i suporotno epikurejsku razdraganost. Обавештење о преплитању парадокса видљиво је и у структури нових уметничких дела. Долази до вивисекције колективне психолошке изведбе слободе и употребе преко узора сликања дигиталне доминације. Вишеструка, медијска и ништа мање заглушујућа опресивна маркетиншка визуелност поклапају се у стапању микроскопске путање молекула појединачних капи одбране или помешане боје унутар ограничавајућих контура емисије.
Izgleda da se pribežište od umnožavajuće iscrpenosti oblika i žanrova savremene umetnosti kao i od moći medija, nalazi u doslednoj ličnoj predanosti. Kultivisanost slikanja i smisao veštine, u svojim istinskim vrlinama potvrdjuje da se odrazi realnosti mogu prevazići putem naročito negovanih sposobnosti. Zoran Tešanović se pojavljuje kao umetnik koji, nastavlja ’znamenite maštarije’ postajući glasnik vitalnosti maskirnog sveta sveopštih odnosa.
