Ljubica Arsić
Pre nego što je izmišljeno ogledalo, pojavio se pogled koji ga je tražio. Taj pogled je već predosećao sobu sa bezbroj ogledala, koju će nešto kasnije stručnjaci za optiku nazvati slikarstvo, imajući na umu da ono nije ništa drugo do niz pokušaja: kako da se prikažu posmatrano i posmatrač.
Zadatak proučavaoca umetnosti koji bi se upustio u tumačenje naslikanih pogleda činio bi se pomalo luckast, ali sa veoma mudrim ishodom. On, doduše, ne bi mogao da se meri sa opštom istorijom ljudskog ludila prepunog stradanja nevinih, pokolja bespomoćnih, uz tutnjanje i dreku dvojice vođa od kojih će onaj jači ili bezobzirniji zaslužiti počasno mesto na trgu. Drama pogleda je skromnija, manje patetična, daleko od poznatih krvoprolića o kojima deca uče po školama. Ona je intimna i kamerna, neobavezna što se tiče metoda ali obavezujuća što se tiče zaključka, njen učinak ne poziva na tragediju ali može da rastuži, ona je suština susreta i rekvijem rastanka, drama kojoj ne trebaju reči. Odajmo zato počast pogledu kroz vekove. Onom što nas proučava bez stida, što nam se bezobrazno obraća baš kad smo zaželeli da se povučemo sa izložbe, da se iskrademo iz muzeja zadovoljni svojim znanjem o slikarstvu. Pogledomanija možda ne bi bila priča sa naravoučenijem, istorija koja je magistra vitae, ali bi zato pokazala kako su se ljudi kroz vekove gledali i koliko su se razumeli , kako je muškarac, slikajući ženu video njeno biće i njen pogled upućen njemu, slikaru, posmatraču, muškom ogledalu, celom svetu.
Taj smeli proučavalac morao bi da uzme u obzir sve one skrušene poglede madona koje još ne znaju za perspektivu, zavodljivost anoreksične Venere Luke Kranaha i samosvest Velaskezove infatkinje, mačji pogled Mona Lize koja je upravo progutala miša i nikako ne može da ga svari. NJegov unutrašnji fotoaparat morao bi da snimi prodornu drskost nage Đorđoneove dojilje, pred koju je hrupio radoznali posmatrač s one strane slike, ljupkost uhvaćenu u trenu kod Vermerove devojke s bisernom minđušom, izazivačku superiornost Maneove belopute izletnice među obučenim muškarcima i Olimpije čiji je pogled navikao da se mačuje sa muškim, urođenu senzualnost Rubensove Helene Furlan, meke i podatne kao krzno kojim je ogrnuta, Gogenove Tahićanke koje preko posude sa laticama manga gledaju bradavicama. Tu bi se našle Merlinka i Liz Tejlor Endija Vorhola, čiji su rasplinuti pogledi, tehnikom serigrafije, ogrezli u setnu tupost izazvanu alkoholom i narkoticima.
Spisak nikako ne bi bio potpun bez ženskih pogleda iz raja dočaranog na uzbudljivim i smelim slikama Zorana Tešanovića.
Usred pitomog zverinjaka zaraslog u ruže i paprat vreme još uvek ne postoji. Ono će se pojaviti kasnije, posle izgona. Sve je zaustavljeno u pokretu, na rajskom ringišpilu čiji je točak davno prestao da se vrti. Kružni tok mitske vrteške na kojoj se prizori ciklično smenjuju po volji bogova biće zamenjen linearnim hodom kroz Istoriju. Ali slikar Tešanović želi da naslika ono doba kad je sve bilo istovremeno, kada su stvari postojale jedna do druge, kao što je samo u bajkama i snovima.
Na svetlosti bez senki, ponekad đotovski nežnoj i nevinoj kao što možda nekad beše čovečanstvo, ili ljutoj, začinjenoj neonskim, šljaštećim sjajem reklama izmešanim sa almodovarskom smelošću i nametom da boja u vidnom polju curi, izliva se u posmatračev vid i da provocira, izležava se mudra Eva na tronu prekrivenom trukovanim čaršavom. NJena ruka pridignuta u gestu velikih vladarki, sa kažiprstom kojim nonšalantno apostrofira, potkrepljuje sigurnost sa kojom gleda u buduće prizore sopstvenog izganstva. Karneolski je bujna i istovremeno istrošena. Čedna i perverzna, ženstvena i muškobanjasta, prirode tako prostrane da u nju staje sve što je potrebno da se izdrži i da se ide dalje.
U crvenom seksi haljetku i sa lulom indijanske vračare, obnaženog pola i lica na kome je ispisan usud ženske sudbine koju snosi u prezrivom miru i koncentraciji, ona gleda u ono što je napolju, izvan rajske kapije. Pogled joj ide preko horizonta, do predela ispunjenih arabeskama sličnim starinskom moleraju sa valjkom i ukroćenih geometrijom koja miri svet oblika sa svetom ideja. I zmija je tu, obavija se oko drvceta sličnog šećerlemi. Evin greh se u pogledu preobratio u promišljanje, meditaciju nad sudbinom. Njen prekršaj je posledica manjka pronicljivosti i zablude da se muškarac i žena razvijaju ravnomerno, on je zakasnelo i kobno saznanje da nedorasli, infantilni Adam nikako nije smeo da proba jabuku sa drveta saznanja dobra i zla. Još nerazvijen, sa srcem Petra Pana i mišićima Supermena, on će poželeti da moralne dileme i čežnju za moći kamuflira zverstvima Istorije.
Tek posle izgona, i rajske zveri će pokazati zube. Za sada su to, u Tešanovićevom raju, igračke na navijanje, plišane kuce za uspavljivanje, koje se mogu kupiti u svakom većem supermarketu, lav u crvenim čizmama, što se mota oko nogu i riče uz vetar, Borhesovi tigrovi koji se okreću na vašarskim vrteškama, beli jednorog Sopstva u Jungovoj alhemiji, čiji se sveti rog negde preobražava u profanu novogodišnju kapu sa pomponom. Svi oni podsećaju na onaj kutak svesti, na pradavno vreme konzervirano u našem biću, kada je čovek razgovarao sa životinjama, kada je razumeo njihovu božansku prirodu. Čim se pojavio lovac sa sečivom u rukama, spreman da ih ubija i jede, nestalo je sporazuma. Još jedino je preostala Eva šamanka, da se preko životinja, u skladu sa svojom misijom rađanja, sporazumeva sa prirodom.
Zoran Tešanović prirodu slika kao pregledno, zeleno bujno polje bez pećina u kojima će budući lovac nacrtati svoje toteme. Raj je mesto na kome nema skrivanja, nema stida. Boje su bezobrazne i drske, presijavajuće na krznu ili zenicama crne mace, prašumske na perju kakadua, izazovne same po sebi, a ne u službi slikanja materije. U raju nije važno da li je nešto masno ili glatko, da li je od pliša ili nepromočive plastike. Kroz lazuran i razređen vazduh oko Adama, Eve i jabuke nataknute na žezlo još uvek lebde ameboidna stvorenja, ljubimci Huana Miroa, pulsirajući organizmi velikog praokeana, tople materice iz koje je sve nastalo. Zadivljuje kako je naslikana lagodnost prizora, smirenost koja kao da će trajati večno iako se priprema pad. Nema maštanja, stvarnost je divna. Eva sedi mirno pozirajući za spomenik ženi. Potonji zemaljski lažni vrtovi biće prepuni maštarija u kojima žena propada kao Andersenova devojčica sa šibicama, smrzavajući se na ledenoj ulici dok sanja kako je greje vatra u peći. Ponekad je ta maštarija u glavi, ponekad dolazi iz flaše s pićem ili igle, ili sobe opremljene krevetom i neznancem. Sa njim je tako lako odglumiti devojčicu sa šibicama, koja se budi smrznuta i mrtva.
Za sada, treba naslikati vreme koje stoji, predeo u kojem sve postoji istovremeno i zauvek. Kao onim proročki nadahnutim slikarima-alhemičarima koji su preduzeli zadatak slikanja arhetipova, i Zoranu Tešanoviću to ide zapanjujuće lako. Uz smelost da bojama ispriča priču, on se igra simbolima kao što mađioničar izvlači zeca (onog Alisinog) iz šešira, on gradi sliku kao što su karte u preferansu poređane u korist nekog višeg reda, kao što se, na prvi pogled slučajni prizori u bajkama, nižu potpomognuti dubokom logikom uzrastanja do onog „ živeli su srećno i zadovoljno do kraja života“. Na njoj nema ničeg slučajnog, sve je duboko povezano suptilnom slikarskom logikom, koja superirorno izvrće priču:
Živela je srećno i zadovoljno na početku života. Tešanovićeva Eva je žena kod svoje kuće. Prožeta je udivljenjem i vizijom slobode od zahteva svakodnevnog i od briga, od svog i tuđeg zvocanja. Ponekad Lolita sa belom kragnicom i soknama nad kojima će Nabokov izgraditi svojevrsnu epifaniju zabranjenog leptirovog leta od jednog dana, prepunog adolescentskog skarednog rečnika sa psovkama kao predvorjem mističnog erotskog obreda. Ponekad proročica ogrnuta crnim plaštom i lulom mira iz koje se vije dim sličan oblacima, u plamtećem zverinjaku, menažeriji koja može da prestravi samo dečaka prvi put dovedenog u zoološki vrt. Evu ne. Krotiteljka zagledana u horizont, koja, kad joj se prohte, lagodnim gestom zaustavlja vašarski karusel. Šta tamo vidi? Možda onu Bergmanovu povorku muškaraca iz Sedmog pečata, koja na proplanku igra krstašku igru smrti. Princeza koja nestaje sa poprišta jer joj je dosadila ta igra ubijanja aždaje. Na jednoj slici pojavljuje se kao sirena. Zlatasta krljušt joj je oreol, njeno prosvetljenje, koje obuhvata od pojasa naniže deo tela vezan za prirodu i rađanje, njeno mučeništvo pred trozupcem siledžije Posejdona.
Nikad Eva vidarica koja miluje dobrotom i brigom.
Dobro je biti velikodušan, mio i susretljiv, ali samo do izvesne mere. Nagon žene da „sve izleči i sve popravi“ stavljen je na Tešanovićevim slikama, u samom Evinom pogledu, pod znak pitanja. Potreba za vidanjem je, u stvari, velika zamka sazdana od onoga što vlastita kultura očekuje od žena, a to je uglavnom pritisak da dokažu kako ne stoje besposleno, zauzimaju mesto i zabavljaju se, već nose vrednost koja će ih iskupiti, da zaista poseduju neku vrednost i zato im treba dopustiti da žive.
Fantazmagorični prizori rajskog „crtaća“, u koncepciji koja poseduje prefinjenost gradskog senzibiliteta uslikanog kroz obojenost sličnu osvetljenim izlozima, bilbordima i neonskim reklamama tiču se Eve pre Seksa i Adama pre Istorije. Ali, kao što Borhesov Alef sadrži sve dimenzije istovremeno, tako i na Tešanovićevom omnibusu ljudskosti postoje, naporedo sa nevinošću, zavodljivost Eve i oholost ratobornog Adama. Naslikani muškarci, slični olovnim vojnicima kojima se igraju dečaci, i sami su dečaci nekoncentrisanog pogleda mimo svega, zaposednuti igrom gusara, sa crnim prevezom preko oka. Oni su otimači tuđeg blaga, napoleončići sa „leptirićem“ za navijanje, zatečeni lauferi dopremljeni na bojno polje. NJihovo ogledalo je na oštrici noža, na uglačanom metalu oružja. Tu oni, umesto na potoku, traže svog Narcisa.
Ispred nekih Tešanovićevih slika, kao na primer, Almodovar i Utopija pirata, zaista provaljuje voda Potopa kroz koju se sve vidi drugačije, uvinuto i rasplinuto, razjedinjeno i prošireno, neprirodno suženo u vašarskom tunelu sa vodom umesto ogledala. Sve izgleda kao da se posmatra kroz tečnost. U ovom slučaju, gustu, uljevitu, kakvu poseduju one čudne naprave kroz koje se uzbibavaju i meškolje obojeni mehuri, a koje se pojavljuju u Almodovarovim filmovima, da naglase gustinu i mešanje ljudskih sokova, kao u filmu Pričaj s njom.
Ribice pometene vodenom kataklizmom hrle da se što pre smeste u konzerve. Sve se raščinilo i izobličilo, telo se poremetilo i pokušava da liči na spasonosnu barku sa koje Eva crvenim maramčetom maše onome što napušta. Sada je njen pogled providno plav, izgubljen i razliven, i sam ispunjen vodom, njenim suzama.
